Imala sam tad 25 punih godina i moja djevojčica je kasnila. Imala sam malo krvarenje na početku trudnoće i moja doktorka, koja je radila u ambulanti i kod koje sam išla kasnije i privatno za ekspertni ultrazvuk, dala mi je da pijem progesteron. Dobro je napredovala moja djevojčica, uprkos tome.
Posljednjih mjesec dana sam odlučila da se kontrolišem kod doktora sa kojim sam se dogovorila za porođaj. Željela sam da se porodim prirodnim putem.
Nedjelju dana pre termina, CTG je ”štucao”. Okreni se na ovu, okreni se na onu stranu, pomeri se još malo. Kaže doktor: “Sve je u redu, ali nisi otvorena”. Za tih nedjelju dana sam ga tri puta radila. Konačno, šesti dan nakon termina primaju me u bolnicu i doktor mi govori da od ponoći ne pijem i ne jedem, pa ćemo “vidjeti ujutru”. Tog dana sam se najviše plašila. Pričala bih sa mojom devojčicom – Sunce mamino, vrijeme je, hajde da upoznaš svog tatu. Uveče, dežurni doktor radio je CTG nebrojeno puta za redom na prvom, drugom, trećem aparatu. “Zašto nije doktor (sa kojim sam se dogovorila) ništa radio još?”, pitao je. Kako ja da znam, iako sam medicinska sestra nisam toliko stručna, i kažem mu šta mi je rekao.
“Hitan carski”, kaže, “nestaje bebi vazduha”. “Koliko dugo je CTG takav?”, pitao je. Dišem duboko, trudim se da ostanem smirena jer drugačije znam da neću postići ništa.
Na kraju, moja dejvojčica je bila dobro. To je bilo najvažnije, zahvaljujući tom doktoru kom sam neizmerno zahvalna. Iako sam sestra u toj istoj bolnici, nisam htjela da namećem koleginicama ništa, ali na moja pitanja oko bebice mi je lijepo i sa strpljenjem jedino odgovorila ženica koja igrom slučaja poznaje mog supruga.
Upaljena vena od braunile i dozivanje sestre koja nikako ne dolazi, ostaće mi samo u ružnom sećanju. Trudim se da obavim svoj posao što bolje, da imam strpljenja za pitanja, kako ona sa smislom, tako i ona besmislena. Ne znam kad smo postali kao ljudi takvi. Kada će pojedine sestre shvatiti da i one mogu biti na tom mjestu, pitaju li se da li bi želele da se neko tako odnosi prema njima?